Maklura Seme (Maclura pomifera)

Maklura Seme (Maclura pomifera)

Cena je za pakovanje od 10 Semena.

Maklura (Maclura pomifera) je dobila ime po američkom geologu Vilijamu Makluru (William Maclure, 1763-1840). Ime vrste je složenica od latinskih reči pōmum = plod i ferō = nositi; čest je i sinonim Maclura aurantiaca Nutt. (lat. aurantius = pomorandža). U Severnoj Americi je zovu trnoviti osidž ili osidž pomorandža, taj naziv je nastao od imena indijanskog plemena Osidž bliskom plemenu Sijuks (fr. Sioux). Naši narodni nazivi, pored najčešćeg – maklura su i divlja pomorandža i ređe drvo mozak zbog vijugave teksture ploda. U Evropu je uneta 1818. godine i od tada se uspešno uzgaja.

Potiče iz Severne Amerike (Teksas i mali delovi Arkanzasa i Oklahome), gde raste u rečnim dolinama na aluvijalnim staništima.

Listopadno drvo ili visoki žbun visine do 20 m i prsnog prečnika 50-90 cm. Habitus je kuglast, sa izrazito širokom krunom. Deblo je kratko, sive do svetlo-smeđe boje sa uzdužno izbrazdanom korom. Izdanci su tanki, žutosive ili zelenosive boje sa trnovima u pazuhu listova. Trnovi su pojedinačni, pri vrhu smeđi i sjajni, dugi 1 do 2 cm, iste boje kao izdanak. Pupoljci su sitni, okrugli do jajasti, prekriveni crvenkastosmeđim sjajnim ljuspama.

Listovi su prosti, neizmenični, eliptično-jajasti i kožasti, dužine od 6 do 12 cm, sa lica sjajan, celog oboda, u pramenovima po 3-4.

Cvetovi su neupadljivim, visećim, zelenim cvastima, muške su okruglaste duge do 2 cm, ženske glavičaste sa dugim končastim stubićima. Vrsta je dvodoma, cveta od aprila do juna.

Debljanjem cvetnog omotača i vretena cvasti obrazuje se krupan skupni plod sličan pomorandži - skup koštunica. Mesnati omotač pojedinih koštunica međusobno srasta i daje plod prečnika 7 do 15 cm, žuto-zelene ili zelene boje sa hrapavom, valovitom, izboranom na sitna polja podeljenom površinom. Svako polje predstavlja pojedinačan plod sa po jednim semenom. Svi delovi biljke, a naročito plod sadrže lepljivi mlečni sok, koji u prisustvu vazduha pocrni. Plodovi dozrevaju u septembru-oktobru, odmah opadaju i tokom zime se razlažu[2]. Seme sa endokarpom dugo je 10 mm, široko 3,5-6,5 mm, objajastog oblika, boje kosti i glatke teksture, bez sjaja. Seme bez endosperma; embrion je krupan, laktastog tipa i skoro pitpuno ispunjava seme. Korenak se nalazi ispod duže i tuplje ivice. Klijanje nadzemno. U jednom plodu može biti i do 200 semena.

Maklura je pionirska vrsta, vrlo otporna na nepovoljne uslove sredine i kao takva preživela je glacijaciju. Postoji pretpostavka da je plod maklure bio hrana mamuta i da su oni pomagali rasejavanju semena maklure hraneći se njome[5]. Prosečne godišnje temperature, u prirodnom arealu ove vrste, kreću se u rasponu od 18-21oC. Prosečna julska temperatura je 27oC, a januarska 6-7oC sa mogućim ekstremima od -23oC. Maklura je brzorastuća i heliofilna vrsta, ne podnosi senku ni polusenku. Korenov sistem ove vrste je veoma jak, u Oklahomi su zabeležene individue čiji je korenov sistem išao preko 8 m u dubinu. Kada se nađe na plitkom zemljištu koren se širi površinski. Otporna je na spoljašnje uslove i prilagodljiva raznim zemljištima što je čini veoma adaptivnom vrstom na novim staništima. Seme maklure je hrana veverica i drugih sitnih glodara, a celim plodom se mogu hraniti konji, otuda i jedan od naziva za makluru - „horse apple”.

U Americi je korišćena za vetrozaštitne pojaseve, za živice oko poljoprivrednih polja i kao živa ograda u urbanim i ruralnim predelima. Indijanci su koristili drvo maklure za pravljenje lukova za lov, jer je elastično, ali i tvrdo pa se koristi i za drške za alat, drvene klince, nameštaj, muzičke instrumenate i njihove delove, u izradi posuđa, ograda, mostova i sl. Iz kore drveta i korena dobija se žuta boja. Maklura se lako širi iz prostora gde se uzgaja, i lako osvaja napuštene, neodržavane prostore. Najčešća upotreba maklure kod nas je u formi žive ograde jer je odlikuje izuzetno brz rast, a vrlo dobro podosi orezivanje. U hortikulturi i pejzažnoj arhitekturi koristi se i kao solitarno stablo ili u grupama, a pogodna je i za kontrolu erozije. Listovi pre opadanja iz zelene prelaze u žutu, a zatim mrku boju, što je svrstava u grupu biljaka sa atraktivnim jesenjim koloritom. Maklura svojim specifičnim mirisom odbija mnoge štetne insekte i glodare, pružajući sigurnost od napada štetočina i biljkama koje je okružuju[2]. Mnogi autori, naručito sa područja Amerike, gde je autohtona vrsta, pripisuju joj lekovita svojstva, u lečenju tumora, hipertenzije, reumatizma itd. Sok iz ploda maklure, ispoljava iritantno dejstvo. Može izazvati crvenilo kože, upalu usne šupljine ili iritacije ako dođe u kontakt sa usnama i očima. Pri ekstrakciji semena treba preventivno koristiti rukavice.

Generativno razmnožavanje je relativno jednostavno. Pošto pulpa ploda slabo utiče na procenat klijavosti, ali usporava rast klijavca, seme treba ekstrahovati pre omekšavanja ploda[4]. Zapažen je i apomiksis što daje uniformno potomstvo i pri setvi semena[6] Vegetativno se maklura podjednako dobro razmnožava i korenskim reznicama i reznicama stable.

Zbog trnova i krupnih plodova koji se dugo raspadaju prljajući prostor ispod ženskih stabala gaje se unutarvrsni taksoni bez ploda i trnova. Pritom klonovi zadržavaju osobine kao što su otpornost na sušu i siromašno zemljište.

Najpoznatiji varijetet maklure je Maclura pomifera var. inermis. koji nema trnove, a od kulturnih taksona najpoznatiju su muški kultivari malih trnova

′Double O′

′White Shield′

′Wichita′.