Svileni Bagrem Seme, Svilasta Albicija (Albizia julibrissin)

Cena je za pakovanje od 10 semena.

Albizia - svileni bagrem najrasprostanjenija i danas u svojoj pradomovini na severnoj granici sutropskog pojasa od Persije do Japana. Razlikujemo više stotina vrsta koje ratu u Africi, Aziji i Australiji. U Evropi i Americi je poznata od 18. veka.

Albizija julibrissing je ukrasno, listopadno drvo koje brzo raste i dostiže visinu od 6-10 m. Krošnju formira u obliku kišobrana. Letnja je cvetnica. Cveta od juna do septembra u više valova. Cvet ima više tučkova, rozoljubičaste boje i formira ukrasne mirišljave cvetne pahuljice. Svojim jakim mirisom veoma privlači pčele, i postaje im omiljeno mesto boravka.

Mahunast plod je dužine 12-18 cm, sadrži semenke, i posle sazrevanja semenki u kasnu jesen menja boju u tamno smeđe. Zimi mahune dugo ostaju na stablu.

Listovi se noću savijaju ka gore (zatvaraju se), zelene su boje. U jesen boju menjaju u žuto. Voli zaštićeno, sunčano, toplo mesto. Umereno suvo tlo. Odgovara joj svaka zemlja, ni kreč ni slano tlo ne smetaju razvoju.

Ranije se mislilo da je neotporna na zimu, ali već trogodišnje biljke nesmetano mogu preživeti zimu. Zaštitit treba samo sadnice mlađe od dve godine.

Veoma je popularno ukrasno drvo, zbog dugotrajnog, mirisnog i lepog cveta, prekrasnog lista i svoje nezahtevnosti.

RAZMNOŽAVANJE

Albizia julibrissin razmnožavamo semenom u maju na slobodnom ili početkom aprila u plastenicima (staklenicima). Seme koje sazreva u kasnu jesen prikupljamo i držimo na haladnom i suvom mestu. Pre setve se vrši skarifikacija ili se potapa u vruću vodu, da bi tanka ali čvrsta ljuštura semena omekla i pukla.

Sadnice su veoma osetljive na hladnoću pa ih u prvoj godini zimi obavezno treba pokrivati.

UZGOJ

Zbog preosetljivosti na hladnoću sadnice na početku treba držati na toplom mestu, u rastresitoj zemlji bogatoj krečom. Na slobodnom je moguće da će u prvoj godini narasti 1,5-2 m. Sklona je smrzavanju pri vrhu, ali nove izdanke ponovo tera iz korena i donosi dugačke izdanke. Zbog toga se pribegava orezivanju vrha stabla u septembru. Kod uzgoja u kontejnerima ima usporen rast pa se ako je u cilju prodaje tek u proleće presađuju u kontejnere.

WIKIPEDIA:

Svilasta albicija (Albizia julibrissin Durazz.) pripada rodu koji je dobio ime po italijanskom plemiću Albiciju (Fillipo degli Albizzi) koji ju je introdukovao iz Carigrada u Firencu oko 1749. [1] Ime vrste je nastalo od iskvarene persijske reči đuliabrišam (گل ابریشم) svileni cvet (od đul گل "cvet" + abrišam ابریشم "svila"). U svetu je poznata pod različitim imenima kao na primer persijsko svileno drvo (Persian silk tree), ružičasti siris (pink siris), lenkoranska akacija (po gradu Lenkoranu u Azerbejdžanu). Vrste roda Albizia nekada su bile svrstane u rod Mimosa i rod Acacia pa su nekadašnji sinonimi za ovu vrstu i Acacia julibrissin (Durazz.) Willd. i Mimosa julibrissin Scop. Savremeni persijski naziv za albiciju je šabkosb (شبخسب) što znači „noćni spavač“ jer se listovi ove biljke zatvaraju tokom noći i po oblačnom vremenu. U Japanu uobičajena su imena nemunoki, nemurinoki i nenenoki što znači „spavajuće drvo“, a jedan od starih sinonima albicije bio je Acacia nemu Willd. prema delu japanskog naziva. Ruski naziv je ака́ция шёлковая – dudova akacija (шелкови́ца – dud) zbog izgleda cvetnih pupoljaka koji liče na dudinju.

Areal

Svilasta albicija se od prirode javlja u jugozapadnoj tropskoj i suptropskoj Aziji, a u istočnoj Aziji se širi prema severnim, hladnijim delovima, gde opstaje i na nižim temperaturama.

Opis vrste

Jednodomo malo listopadno drvo, visine 5–15m uspravnih i retkih grana koje formiraju široku, okruglastu i prozračnu krunu. Kora je tamno zelenosiva sa vertikalnim brazdama kod starijih stabala. Pupoljci su crvenkasti i spiralno raspoređeni na izdanku.

Listovi dvostruko parno perasto složeni, 20–45 cm dugi 12–25 cm široki sa 8-12 pari složenih listova na kojima je 20-30 pari liski; liske su elipsasto izdužene 1–1,5 cm duge i 2–4 mm široke.

Cvetovi dvopolni, sedeći, u gustim loptastim cvastima, brojni, roze, crvenkasti ili beli. Cvast ima upadljive končaste prašnike dužine 3-5 cm koji su u osnovi srasli. Pojedinačni cvetovi sa malom čašicom i krunicom (osim centralnih). Cvetovi su privlačni za pčele i leptire. Cveta od juna do septembra.

Plod je pljosnata, mnogosemena mahuna dužine 10–20 cm duga i 2–2.5 cm široka, slamnatožute do braon boje. U svakoj mahuni je (3) 5-12 (15) zrna. Zrele su u jesen, zatvorene se dugo zadržavaju na granama. Seme braon boje, eksalbuminsko, makrobiotičko, dužine do 1 cm. U kilogramu ima prosečno 26 500 zrna.

Značaj za hortikulturu i pejzažnu arhitekturu

U Americi je naturalizovana i gaji se kao ukrasna biljka; u nekim državama SAD ima status invazivne vrste. Kod nas se gaji zbog svoje dekorativnosti u različitim kategorijama zelenih prostora (soliterno ili u grupaciji) i do sada nije pokazala invazivnost iako obilno plodonosi. Otporna je na niske temperature. Ovoj vrsti potrebno je osigurati otvorena i svetla mesta kada pokazuje najveću vitalnost. Zahteva rahla, sveža i hranljiva zemljišta. Treba je povremeno prihranjivati organsko-mineralnim đubrivima i redovno je i obilno zalivati. Orezivanjem grana ujesen stimuliše se obilnije cvetanje naredne godine.

Zanimljivost

Seme albicije sakupljeno u Kini 1793. godine i deponovano u kolekciji Prirodnjačkog muzeja (Natural History Museum, London), isklijalo je posle gašenja požara izazvanog nemačkim bombama 1940. godine, posle 147 godina. Tri isklijale sadnice posađene su u blizini, ali su stradale u novom bombardovanju sledeće godine.